Press Konferencija u Medija Centru Beograd: „Iz senke Slobodana Miloševića ka pomirenju i praštanju između Srbije i Kosova.“ – Održana 28. Januara 2016.

DEO I – „Iz senke Slobodana Miloševića ka pomirenju i praštanju između Srbije i Kosova.“

DEO II – „Procena poređenja izvora Fonda za Humanitarno Pravo koja se tiču žrtava rata na Kosovu 1998/99.“

DEO I

IZ SENKE SLOBODANA MILOŠEVIĆA KA POMIRENJU I PRAŠTANJU IZMEĐU SRBIJE I KOSOVA

Uvod

Dobar dan i dobrodošli na prezentaciju o istini i pronalaženju istine o događajima koji su se desili na Kosovu 1998-99 godine. Cilj predavanja je takođe se otvori put ka pomirenju i miru između Srbije i Kosova, pošto je mir danas odsutan.
Predstavnici medija su naročito dobrodošli, jer je posao takozvane četvrte državne vlasti da proceni da li ostali državni organi, kao što su zakonodavni, izvršni i sudski organi, postupaju po svojim ovlašćenjima; odnosno da se uvere da oni rade svoj posao u skladu sa nacionalnim i međunarodnim zakonima. Želimo dobrodošlicu i našim gledaocima na Web Televiziji.
Ono što ću vam reći, verovatno neće biti lako čuti. Međutim, kao očevidac, osećam obavezu da objavim informacije koje je trebala obelodaniti vlada, ali to nije učinila.

Naslov mog prvog predavanja je „Iz senke Slobodana Miloševića ka pomirenju i praštanju između Srbije i Kosova“. Drugi deo predavanja nosi naslov „Poređenje FHP izvora o žrtvama rata na Kosovu 1998-99“.
Zovem se Josef Martinsen, poreklom sam iz Norveške, imam 75 godina. Moje obrazovanje kao i profesinalna pozadina potiču iz vojske, gde sam služio 17 godina, kao i iz civilnog društva u kojem sam proveo 38 godina.

Poslednji vojni posao sam imao u inostranstvu u Južnom Libanu gde sam bio raspoređen od strane Privremenih Snaga Ujedinjenih Nacija u Libanu kao komandir čete u norveškom bataljonu i kao vođa projekta za preraspoređivanje našeg bataljona.
Nakon službe u vojsci, zaposlio sam se prvo u kompaniji iz industrije papira i grafike kao operativni menadžer, gde sam proveo više od 6 godina, zatim sam 3 godine radio kao nezavisni konsultant na poslovima koje se odnose na logistiku i operativne sisteme kod privatnih banaka. Narednih 10 godina sam proveo na položaju pomoćnika šefa divizije u Centralnoj Banci Norveške, odakle sam se i penzionisao dosta rano (sa 57 godina).

Slučaj žrtava rata na Kosovu – dokumentacija

Nakon samo godinu dana u penziji, u leto 1999. godine, Norveška Crkvena Pomoć (NCA) i Visoki Komesarijat Ujedinjenih Nacija za Izbeglice (UNHCR) su me zaposlili kao koordinatora hitnog programa na Kosovu pod nazivom „Uklanjanje ljudskih tela iz bunara“, koja je trajala od jula 1999. do marta 2000. godine.
Na osnovu iskustava mog rada za spomenute organizacije (UNHCR i NCA) napisao sam knjigu pod nazivom „Dødsbrønnene i Kosovo“, odnosno „Kosovo: Bunari Smrti“ koja je objavljena 2005. godine od strane Sypress izdavačke kuće u Norveškoj. Nakon godinu dana knjiga je izdata na albanskom, engleskom i srpskom jeziku u Prištini.

Na osnovu samoinicijative sam počeo istraživanje problema 400 masovnih grobnica čije postojanje je prijavljeno od strane Haškog Tribunala Savetu Bezbednosti Ujedinjenih Nacija u novembru 1999. godine. Istraživanje je trajalo od leta 2006. do jeseni 2010. godine.
Rezultati mog istraživanja su objavljeni u mojoj drugoj knjizi, „Šta se desilo na Kosovu 1998-99 – dokumentacija“, takođe u izdanju izdavačke kuće Sypress u oktobru 2010. godine.
Godinu dana kasnije norveško filmsko preduzeće Aminda Production objavilo je dokumentarni film pod nazivom „Proces posle rata“ na osnovu moje dve knjige.

Ove dve knjige i dokumentarni film se mogu preuzeti besplatno sa web stranice: www.kosovotrilogy.com (englesko, srpsko i albansko izdanje).

Put koji vodi napred za Srbiju i Kosovo

Nakon šesnaest godina provedenih na Balkanu sam iskusio rezultate neprijateljstva i ratova, kao i njihov efekat na građane koji na kraju krajeva uvek izvlače deblji kraj.

Postoji izreka u engleskom jeziku – „Rat je pakao“ a pakao je i bio na Balkanu, odnosno u Jugoslaviji. U periodu od deset godina sugrađani, čak i porodice i komšije, su se borili jedni protiv drugih. Civilno društvo u potpunosti je uništeno. Dozvolite mi da Vam ukratko pokažem jedan primer sa slikom iz jednog od glavnih časopisa u Norveškoj (VG) iz oktobra prošle godine. Članak je u vezi sa izdavanjem knjige Vlade Divca pod nazivom „Jednom braća“. Slika datira iz avgusta 1990. godine i prikazuje dva košarkaša Vlade Divac (levo) i Dražena Petrovića, koji su bili članovi jugoslovenske košarkaške reprezentacije koja je postala svetski šampion 1990. godine pobedivši reprezantaciju Sovjetskog Saveza. Preko noći ova dva igrača, prethodno prijatelji, su postali neprijatelji.

Takođe sam iskusio kako svi ljudi – bez obzira na nacionalnost – mogu da žive zajedno u miru i harmoniji daleko od destruktivnih političkih senki.
Političke strukture koje građani često stavljaju na vlast prilkom izbora nažalost izazivaju zazor prema istim ljudima koji su ih izabrali. Po mom mišljenju, to je upravo ono što se desilo u bivšoj Jugoslaviji, a posebno u Srbiji.
Osim onih pozvanih i prisutnih, ovo predavanje je posebno upućeno mlađoj generaciji, koja je lišena kompletne priče o događajima koji su se desili na Kosovu, naročito u periodu 1998-99.
Od oktobra 2013. godine delimično živim u Srbiji i u Norveškoj.

Postavio sam web stranicu u 2014. pod nazivom www.truth-commission.com (na engleskom, srpskom i albanskom jeziku) sa namerom da promovišem pronalaženje istine i proces pomirenja i praštanja između Srbije i Kosova.

29. januara 2015. godine sam održao prezentaciju pomenute dokumentacije za medije i nevladine organizacije (NVO) ovde u Medija Centru, u Beogradu.
Tokom današnjeg predavanja ću se baviti sa tri elementa koje su po mom mišljenju od vitalnog značaja i neophodni za donošenje mira ljudima u Srbiji i na Kosovu. Razlog što ovo radim je moja ljubav prema Balkanu i ljudima koji ovde žive. Posle 16 godina u oblasti, Balkan smatram drugom domovinom.
Po mom mišljenju, ova tri elementa mogu stvoriti izlaz iz pat pozicije koja sakati odnose između Srba i Albanaca već dugi niz godina.

Elementi su sledeći:

Prvi element

porodice žrtava rata koje još uvek nedostaju. Broj stradalih je 1650 ljudi ukupno, za kojima se još uvek traga.

Drugi element

počinioci i svedoci ratnih zločina počinjenih na Kosovu i njihova situacija danas. Oni su postupili po naređenju svojih tadašnjih političkih i vojnih lidera i izvršili su radnje koje su dovele do ratnih zločina nad albanskim civilima.

Treći element

mlađe generacije u Srbiji i na Kosovu i njihova prilika da izaberu novi put koji vodi napred, daleko od neprijateljstva koja je – po mom mišljenju – osnovana na nekim starim mitovima.

Rešavanje prvog elementa je, po mojoj proceni, ključ za izgradnju normalnih odnosa između Srba i Albanaca u budućnosti.
Tragično je da porodice žrtava do dan danas ne znaju sudbinu svojih najmilijih. Ovo se može rešiti putem saradnje i interakcije.
Drugi element uključuje počinioce ratnih zločina i svedoke ratnih zločina tokom 1998-99.

Miloševićev režim koristio je zlokoban metod kada je bilo u pitanju zataškavanje krivičnih dela kao što je nasumično ubijanje civila, u cilju stvaranja stanja terora. Politički i vojni lideri su naredili ova dela.

Postupak se sastojao od pomeranja leševa sa mesta zločina na različite lokacije, često daleko od mesta zločina, da bi se prikrili dokazi. Miloševićev režim je bio iza tih akcija, naročito 1998-99 što je dovelo do toga da se Miloševićeva vladavina na Kosovu brendira kao agresivna i kriminalistička.
Verodostojnost ovih pretpostavki je dokazano sudskim presudama iz Haškog Tribunala u 2009. godini i na osnovu svedočenja pred istim sudom.

Kada je Milošević shvatio da će morati napustiti Kosovo naredio je da se masovne grobnice unutar Kosova ponovo otvore, vidi mape:
Leševi mrtvih albanskih civila iz ponovo otvorenih grobnica ukrcani su na velike kamione i transportovani na nekoliko mesta u Srbiji. Leševi su smešteni u nove masovne grobnice. Razlog ove operacije je bio da se prikriju dokazi, jer bez leševa nema dokaza o ratnim zločinima.

Drugi element je povezan sa prvim elementom.

Počinioci brojnih ratnih zločina i svedoci istih danas žive u Srbiji i na Kosovu.

Oni pate psihički kao i fizički od posledica dela u kojima su morali učestvovati po naređenju, ali bez ličnog pristanka.
Vojska je bila obavezna za većinu vojnika i zbog vanrednog stanja proglašenog od strane predsednika Miloševića sve jedinice u okviru policije i specijalnih snaga bile su aktivirane. Mogućnost izbora nije postojala, a oni koji nisu želeli poslušati naređenja su bili smatrani dezerterima i izdajnicima, zbog čega su bili i kažnjeni, čak i ubijeni.

1989. godine, Milošević je, po mom mišljenju, ili imao nervni slom ili veoma loše savetnike kada je inicirao ukidanje autonomnog statusa koje je uživao Kosovo od 1974. To je zauzvrat ubrzalo proces unutar Kosova među albanskim stanovništvom u cilju da postignu status republike, ravnopravan sa šest drugih republika u Jugoslaviji.
Stanovništvo na Kosovu u to vreme se sastojalo od 80% Albanaca, oko 20% Srba i Roma kao i drugih etničkih grupa. Ovi brojevi su ukazivali na to da srpska dominacija na Kosovu više nije bila poželjna, naročito nakon što je Milošević povukao autonomni status Kosova u Jugoslaviji.
Albansko stanovništvo je započeo građansku nenasilnu neposlušnost koja je trajala osam godina (1990-1997) pod surovom i teškom rukom srpske vladavine na Kosovu. Albanci su uspostavili paralelnu civilnu administraciju sa fokusom na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu.
Pominjem ove istorijske činjenice jer su za vreme Miloševićevog režima potisnute, a i nije mnogo učinjeno nakon njegove vladavine da se mlađe generacije informišu o presudnim istorijskim događajima.
Međutim, bilo je nekoliko ljudi u Srbiji od ranih 1990-ih, koji su dali znake uzbune, i zauzeli stav i suprotstavili su se Miloševićevom režimu u vezano za njegovu politiku i počinjene zločine. Neki od tih ljudi su bili sledeći:

Mirko Kovač ( 1938-2013 ), Jugoslovenski autor koji je napisao kritički članak o Miloševićevoj politici u časopisu „Srpska reč “ u maju 1992. godine. Spomenuti članak možete pronaći u mojoj drugoj knjizi.
Nataša Kandić (1946 – ), aktivistkinja za ljudska prava, osnivač i bivši izvršni direktor Fonda za Humanitarno Pravo od 1992. godine u Beogradu.
Sonja Biserko (1948 – ) bivši jugoslovenski diplomata sa službom preko 20 godina, aktivistkinja za ljudska prava od 1991. godine, nakon što je dala ostavku zbog Miloševićeve politike sa svog položaja kao diplomata u Ujedinjenim Nacijama u Ženevi.
Svetlana Đorđević (1958- ) bivši taksista na Kosovu Polju između 1995-1999. Na osnovu njenih dnevnika ona je napisala knjigu pod nazivom „Svedočanstvo o Kosovu“ ( 2003 ) ISBN, 86-8299-43-0, koja je prevedena na norveški pod nazivom „Hell Mountain“ (2008). Nakon objavljivanja te knjige u Srbiji i intervjua za B92 autorka je doživela veliko maltretiranje od srpske policije, što ju je navelo da 2004. godine zatraži azil u Norveškoj.

Svi ovi ljudi su napravili značajan doprinos u pravcu prosvetljivanja javnosti, ali oni su obeleženi kao izdajnici. Nisu priznati do današnjeg dana, iako – po mom mišljenju – njihov rad u vezi dokumentacije i političkog buđenja u trajanju od više od 20 godina trebalo bi da bude deo nastavnog programa u školama.
Pogledajući listu ovih imena pažnju mi privlači zastupljenost žena na listi, one su pokazale visok stepen građanske hrabrosti u turbulentnom vremenu.

Nakon rata počinioci i svedoci nisu imali kome da se obrate sa psihičkim i fizičkim problemima vezanim za nezakonite i kriminalne radnje u kojima su morali učestvovati po naređenju. Inicijativa Komisija za Istinu Srbija Kosovo će pomoći ovim ljudima da pronađu mesto gde mogu da se okrenu sa svojom potrebom za pomoć.
Inicijativa će takođe imati za cilj da traži informacije o žrtvama rata na Kosovu koje se i dalje vode kao nestali. Počinioci kao i svedoci su dobrodošli da podele informacije o masovnim grobnicama (sa ostacima 1650 lica) koji još uvek nisu pronađeni.
U cilju rešavanja prvog elementa, treba nam pomoć da saznamo gde su spomenuti i još uvek skriveni leševi.

Molimo počinioce ili svedoke koji znaju gde su sahranjene žrtve, da nas kontaktiraju na web stranici www.truth-commission.com

Postoje ljudi u Srbiji koji su nedavno intervjuisani u novinama o masovnim grobnicama koje su već poznate. Članak o ovim grobnicama je napisala Marija Ristić 23. aprila 2015. u publikaciji BIRN (pokazati novinski članak).

Srpsko zataškavanje Kosova: Ko je sakrio tela?
Zvaničnici i policajci u Beogradu koji su na stotine
ubijenih leševa Albanaca sa Kosova preneli u Srbiju
da bi ih sahranili u masovnim grobnicama nikada
nisu krivično gonjeni u njihovoj domovini.

Treći element je mlađa generacija u Srbiji i na Kosovu koja do danas pati zbog nestabilnih političkih uslova. Normalne mogućnosti kao što su sloboda izbora budućnosti i načina života, uslovi rada ili obrazovne mogućnosti u državi ili u inostranstvu su bile gotovo nepostojeće.
U bivšoj Jugoslaviji ljudi su mogli slobodno da putuju sa jugoslovenskim pasošem; ponuda i potražnja poslovnih kadrova je dobro funkcionisala kao i mogućnosti obrazovanja širom zapadne Evrope.
Od kasnih osamdesetih godina – a posebno posle 1989. ova mogućnost je nestala, politički sistem pod Miloševićevom petnaestogodišnjom vladavinom je doneo bedu i poteškoće za sve ljude, a posebno za mlađe generacije.
Nakon 1999. godine politički lideri u Srbiji i na Kosovu nisu uspeli da pronađu zajednički politički put koji se fokusira na budućnost umesto na prošlost. Ova situacija je sprečila mlade da izađu iz ove političke „milo za drago“ igre koja već traje predugo.
Mlađe generacije u Srbiji i na Kosovu sada ima jedinstvenu šansu da promene politički pravac. Takva šansa ne dolazi često.
Zadatak za mlade je da se prekine sadašnji zao krug političke „oko za oko“ igre; obaveštavajući svoje očeve i dedove o potrebi da se priznaju i prepoznaju očigledne činjenice, tako da oštećene unutrašnje i međunarodne veze mogu biti obnovljene.
Mladi danas mogu da postignu ono što njihovi preci nisu uspeli da ostvare, odnosno da stvore okruženje za razgovore na svim nivoima, bez straha da će se komšija okrenuti protiv njih pošto imaju drugačiji pogled na pitanja pri ruci.
Potrebno je istaći koja pitanja predstavljaju prepreke za obezbeđivanje boljeg okruženja za pomirenje i traženje istine. Problem broj jedan su nestalia tela 1650 civila čije bi pronalaženje dovelo do rešenja.
Omladina može da ubedi stariju generaciju da se otvori u vezi lokacije nestalih posmrtnih ostataka žrtava ratnih zločina.
Obostrana otvorenost u vezi sa ovim pitanjem može voditi ka sredini u kojoj pomirenje može da procveta.
Dobar primer za ovo je Fadil Mukolli, iz sela Stari Poklek, koji je izgubio celu porodicu – ženu, decu, majku, oca kao i braću i sestre – ukupno četrnaest osoba. Oni su ubijeni i spaljeni među pedeset dvoje ljudi u jednoj kući.
U intervjuu Fadil mi je rekao da je spreman da oprosti počiniocima pod uslovom da srpske vlasti prepoznaju i priznaju zločine koje su počinile njihove snage.
Regija, rekao je on, se nikada neće oporaviti psihološki, osim ako uključene vlade shvate potrebu priznanja. Nemačka je prepoznala i priznala nacističke zločine počinjene tokom Drugog Svetskog Rata i to je otvorilo put za normalizaciju i razvoj odnosa Nemačke i njenih suseda.
Opšta transformacija stava među stanovništvom je preko potrebna na Balkanu kada je reč o drugim etničkim grupama. Ovo se može postići samo ozbiljnim angažovanjem u školskom sistemu, od vrtića pa sve do srednje škole i univerziteta. Fokus treba da se stavi na ispravnu savremenu istoriju poduprtu činjenicama oko kojih se sve strane slažu.
Činjenice dokumentovane sudskim odlukama treba da prevladaju.

DEO II

PROCENA POREĐENJA IZVORA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO KOJA SE TIČU ŽRTAVA RATA NA KOSOVU 1998/99

Drugi deo mog predavanja je vezan za jedan deo prezentacije Fonda za Humanitarno Pravo povodom stručne evaluacije Kosovske Knjiga Pamćenja, kao i za radom četiri druga dokumentarista, uključujući i mene, koji se bave istom tematikom, odnosno žrtvama rata na Kosovu 1998-99.

„Kosovska trilogija 1998-99 “ je moja dokumentacija o dešavanjima na Kosovu 1998-99 na osnovu mog istraživanja i međunarodnih dokumenata nakon srpskog povlačenja sa Kosova sredinom juna 1999. godine.

Najznačajniji i najstrašniji deo toga što se dogodilo na Kosovu 1998-99 je planirano ubistvo hiljade nevinih civila – albanskih žena, dece i muškarca – šiji leševi se nalaze u oko 400 masovnih grobnica razbacanih na teritoriji Kosova i Srbije.

Ove masovne grobnice su postale moj fokus od jeseni 2006. godine, jer su bili zaboravljeni, pre svega od strane Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), a zatim od drugih NVO koje rade na Kosovu kao i od strane lokalne samouprave na Kosovu.

Dr Patrick Ball, izvršni direktor Grupe za Ljudska Prava Analize Podataka, kao i profesor Majkl Spagat, šef Ekonomskog fakulteta u Royal Halloway-u, na Univerzitetu u Londonu su podržala nalaze FHP i Nataše Kundić.

Patrick Ball je dao važnu izjavu u vezi dokumentacije i metoda koje su korišćene u prikupljanju ili pronalaženju podataka nakon ratnih događaja.

Dokumentacija na osnovu prikupljanja informacija – moj metod – iz postojećih izvora, odnosno upotrebe podataka prikupljenih od strana međunarodnih organizacija u odnosu na metodu prikupljanja izjava od očevidaca odnosno rodbine žrtava korišćene od strane FHP-a se obično smatra statistički jednako pouzdanim.

Upoređivanje FHP izvora:

Pre nego što detaljnije uporedim ove dve metode, mislim da vredi napomenuti da sam prilikom prvog dolaska u Beograd u oktobru 2013. posetio FHP i Natašu Kandić i predstavio svoje dve knjige kao i dokumentarni film.

Nakon prezentacije i poklanjanja mojih knjiga i DVDa, predložio sam ponovni sastanak u cilju saradnje, pošto smo i FHP i ja u potrazi za istinom o događajima na Kosovu. Rečeno mi je da ih kontaktiram u naredne nedelje, međutim iz FHP-a nikad nisu odgovorili.

Sada da pređemo na tabele koje pokazuju detaljna poređenja:

Pogledajte sl. 1 i 2

Četiri kolone sa leve strane predstavljaju analizu dokumentacije FHP-a , a dve kolone sa desne strane, sa tekstom u zelenoj boji, predstavljaju nalaze četiri dokumentarista. Očigledno je da dokumentacije dokumentarista sadrže 3.190 više imena žrtava nego Kosovska knjiga pamćenja.

Na desnoj strani tabele postoje dve kolone: leva navodi druge izvore, a desna pokazuje iznenađujući različiti broj osoba ratnih žrtava.

Leva od dve kolone pokazuje sledeće izvore:

1. Jusuf Osmani, njegova dokumentacija se zove „Srpski zločini na Kosovu 1998-99“.Jusuf Osmani je bivši direktor Kosovskog Arhiva. Ne znam mnogo detalja u vezi ove dokumentacije kao ni o njegovim izvorima.

2. DSK je skraćenica za političku stranku „Demokratski Savez Kosova“ Ne znam ništa o njihovoj dokumentaciji, niti o njihovim izvorima.

3. Josef Martinsen, autor knjige “ Kosovo: Bunari Smrti“, „Šta se dogodilo na Kosovu 1998-99 – dokumentacija“. Inicijator i saradnik dokumentarnog filma „Proces nakon rata“ autora Evalda Otterstada iz Aminda Productions, iz Norveške.

4. KMDLNJ je skraćenica „Saveta za Odbranu Ljudskih Prava i Sloboda, Kosovo“. Ova organizacija ima ogranke širom Kosova i stoga treba da bude u poziciji da zna najviše o civilnim žrtvama rata i drugim stvarima koja su se dogodila tokom 1998-99.

Tabela sa desne strane pokazuje detaljan spisak sa tačnim brojem ljudi, ali bez njihovih imena. Ova lica se ne nalaze u bazi podataka Kosovske Knjige Pamćenja:

488 ljudi pronađeno je živo –bez imena na spisku
151 pronađenih ljudi koji su umrli prirodnom smrću –bez imena na spisku
184 ljudi pronađeno čija smrt nije povezana sa ratom –bez imena na spisku
715 nepoznatih ljudi –bez imena na spisku
581 žrtava rata –bez imena na spisku
1.071 osoba čiji se identitet još uvek proverava –bez imena na spisku

Ukupan broj: 3190

Najviše mi prvilači pažnju na ovoj listi nedostatak imena, posebno kada uzmem u obzir koliko je obično FHP precizan i tačan kada se radi o objavljivanju dokumenata o svojim nalazima ili izjavama.

Ovaj put FHP nije uspeo da dokumentuje proverljive lične podatke civilnih žrtava, koje spominju četiri druga dokumetarista, iako javno tvrde su one netačne.

Broj osoba na listi predstavljene sa strane FHP u suprotnosti su sa nalazima koje su uradili četiri dokumentarista.

Ova publikacija je objavljenja bez prethodne konsultacije sa drugim dokumentaristima ukjlučujući i mene.

U ovako teškom stanju između Srbije i Kosova sve uključene strane treba da daju sve od sebe da pronađu istinu i predstave je u otvorenoj i prijateljskoj atmosferi – potrebna je transparentnost bez skrivenih namera.

Lično sam predao zahtev FHP-Kosovo i zatražio imena tih verovatno pogrešno navedenih 3.190 osoba. Hteo sam da ispravim svoju dokumentaciju ukoliko je došlo do grešaka u njoj, međutim nisu mogli da mi izađu u susret sa listom imena.

Nakon nekoliko razmenjenih e-mailova, dobio sam imena 9 osoba, od kojih su 5 živi, a 4 imena su dva puta navedena ili su pogrešno napisana. Moja dokumentacija sadrži 10560 imena koja su prikupljena iz međunarodnih izvora.

Ako su samo ova 9 imena povezana sa mojom dokumentacijom, postavlja se pitanje kako je FHP pristupio ovom slučaju. Da li je svrha da se obavesti javnost ili da se dokumentacije drugih ljudi ili grupa predstave u lošem svetlu?

Sad ćemo da pogledamo broj žrtava u dokumantaciji FHP-a, odnosno kako predstavljaju te brojeve.

Kosovska Knjiga Pamćenja sadrži imena 14263 osoba – žrtve dolaze iz raznih grupacija, kao što su civili, pripadnici policije, specijalnih policijskih jedinica, vojnih i paravojnih organizacija Srpskog, Albanskog i Romskog porekla.

Donji deo slike uključuje rukom pisanu kalkulaciju koja odražava tekst i brojeve iz gornjeg dela slike.

Po mom mišljenju, ova mešavina žrtava rata prikrije činjenicu da je najmanje 9002 nevine albanske dece, žena i muškaraca sa Kosova namerno ubijeno u periodu od 1. januara 1998. do 20. juna 1999. godine, čija su tela pronađena u 400 masovnih grobnica.

MOJA PROCENA KOSOVSKE KNJIGE PAMĆENJA

Kada pogledam detaljno, posebna struktura prezentacije nagoveštava da je oko 82% od 9002 navedenih osoba koje se vode kao žrtve rata su zapravo žrtve ratnih zločina, odnosno civili dece, žena i muškaraca albanske nacionalnosti čija tela su pronađena u oko 400 masovnih grobnica širom Kosova i Srbije.

Od 1436 (13%) navedenih srpskih civila, po mojoj predpostavci, oko 700 su civilni borci (pripadnici policije, specijalnih snaga, paravojnih formacija i civilne milicije). Činjenice oko ovog pitanja ostaje na istoričarima da pronađu.

Od 3097 navedenih vojnih žrtava rata (Srbi, Romi i Albanaci) 2059 su Albanci.

Ova mešavina podataka prekriva činjenicu da su većina njih žrtve ratnih zločina i treba da budu predstavljene kao takve i da se ova značajna činjenica ne kamuflira na neki način. Savetovao bih Fond za Humanitarno Pravo da promeni svoju prezentaciju i da žrtve ratnih zločina postavi kao posebnu grupu, koju po mom mišljenju oni zaslužuju.

Moje lično mišljenje na kraju predavanja

Neka ne bude nikakve sumnje da se ubistvo više od 9.000 nevinih Albanskih civila tokom 1998-99 i nemilosrdno proterivanje više od polovine albanskog stanovništva u zimu i proleće 1998-99 zaista desilo, i za ta dela ja ne mogu naći nikakvo opravdanje. Došlo je vreme za prepoznavanje i priznanje ovih činjenica.

Josef Martinsen

Pitanja i odgovori

Predrag Miletić: “Ako Vam je lakše mogu na engleskom.”

Josef Martinsen: “Da, naravno. Da li možete da se predstavite? “

Predrag Miletić: “Da, naravno. Zovem se Predrag Miletić i dolazim iz Fonda za humanitarno pravo. Došao sam specijalno na Vaše predavanje, a bio sam na Vašem predavanju i prošle godine.

Ne bih smeo da kažem ovo, ali visoko cenim Vaš posao i sve ono čime se bavite i Vašu strast za sve ono što radite ovde na Balkanu. Kao što ste rekli, ovo je Vaš drugi dom.

Hteo bih da kažem nešto vezano za Vaše primedbe na FHP i prošlogodišnju prezentaciju kao i sve ostalo što ste govorili. Kao prvo, Kosovska knjiga pamćenja je sada dostupna, lista je dostupna na našem web sajtu.

Naša jedina namera sa svim drugim imenima četiri dokumentariste koje ste pominjali, je bila da uporedimo našu listu sa ostale četiri liste. Nismo imali nikakvu lošu nameru, samo smo hteli da proverimo da nam nije slučajno promaklo neko ime. Sva imena koja nisu u Kosovskoj knizi pamćenja, su imena koja mi još uvek nismo proverili.

Još nismo objavili sva imena ovih 3190 osoba koje ste pominjali, a koje smo stavili u drugi registar zato što uvek postoji mogućnost da će se neka od ovih imena pojaviti kao žrtve rata, jer naše istraživanje još uvek traje zato što smo podržani još za naredne dve godine i sada radimo proveru svih ovih imena za koje nismo sigurni. Postoji jedno razmatranje onoga što se desilo u Kosovskoj knjizi pamćenja koja je odlična knjiga u koju je uložen ogroman trud da se sastavi lista sa svim imenima žrtava na Kosovu.

Takođe imamo pristup i nekim UNMIK, OMPF i ICS listama na Kosovu. Ja shvatam da ste Vi napravili kompilaciju svih ovih izvora koji su Vam bili dostupni za potrebe istraživanja, ali postoje neke kategorije žrtava koje su nabrojane kao zatvoren slučaj jer nije bilo dostupnih informacija vezano za status ovih osobea, ili je zatvoren iz drugog razloga (pronađen živ itd.) Mi nismo zatvorili ni jedan slučaj kao “ne žrtva” pre nego što smo pokušali da istražimo i ponovo proverili na terenu. Sva četiri dokumentarista koja ste pominjali, nisu imali mogućnosti da provere svako ime koje ste objavili. Vi ste samo pravili kompilaciju, a mi imamo istraživače na terenu i pokušavamo da proverimo svako ime i da odredimo status osobe. Takođe postoji i problem metodologije. Sve četiri metodologije iz četiri različita izvora su različite, Vaša metodologija i naša metodologija, i to je razlog zašto postoje neke razlike između četiri liste.

Moram ponovo reći, da smo mi iz Vaše knjige “Šta se dogodilo na Kosovu?” uspeli da potvrdimo oko 10-15 imena koja nismo imali ranije.

Bez Vaše knjige i liste koju ste satavili možda nikada ne bi uspeli u sakupljanju svih tih imena. Čak i da je bilo samo jedno ime koje smo uspeli da potvrdimo iz Vaše knjige to je veliki uspeh za sve.

Naš projekat je išao tim putem. Mi smo takođe počeli od nule. Imali smo neku dokumentaciju od ranije, ali smo takođe pokušavali da prikupimo informacije iz što više izvora, kao što ste to videli na prošlogodišnjoj prezentaciji.

Moram da kažem jos samo jednu stvar i onda ću završiti. Postoji još jedan čovek iz Norveške, njegovo ime je Kristijan Kars i on je veoma zlonameran.

Mogu da kažem da je bio veoma zlonameran u svojim pokušajima da kaže da je Vaša knjiga falsifikat i mislim da je veoma loše što je to govorio. Mi se ne slažemo sa njim.

Njegov tekst vezan za Vaš rad je veoma loš i ne slažem se sa njegovim opservacijama Vaše knjige zato što u jednom delu Vaše knjige kažete da imate datum ubistva ili datum ekshumacije, u slučaju da datum ubistva nije bio dostupan. Da je on to pročitao znao bi, ali očigledno je da nije pročitao. Pokušao da kaže da imate više imena 2000.godine, ali to su bile ekshumacije a ne ubistva.

Mi se ne slažemo sa njegovim observacijama i žao mi je zbog njegovog teksta na Vaš rad, a veoma cenim ono što Vi radite. To je bio samo komentar, a ne pitanje, ali hvala Vam još jednom.”

Josef Martinsen: “Hvala Vam na napomenama. Prvo ću reći da visoko cenim rad Nataše Kandić tokom poslednjih 20 godina.

Ona je uradila izuzetan posao u pronalaženju onoga što se dogodilo u sva četiri rata na Balkanu, a poslednji je bio na Kosovu.

Što se mene tiče, nemam loših osećanja prema Nataši Kandić. Jedino na šta smo reagovali, a što su neki ljudi, kojima se ne sviđa moj, a možda ni Vaš rad, iskoristili kao izgovor da kažu da mi falsifikujemo imena. Tako da je dobro što ste to pomenuli. Imaćemo to na umu.

Moram da kažem da još uvek ne mogu da razumem zbog čega ste stavili ta druga četiri dokumentarista i naveli tih 3190. Ljudi moraju da pretpostave da je tu nešto misteriozno ili pogrešno, da možda pokušavaju da falsifikuju stvari. Vidite, to je razlog zašto sam reagovao na takav način.

Da li ima još pitanja? Ako nema, možete se poslužiti kafom i pogledati stvari koje sam izložio. Tamo imate i kopiju mog predavanja na engleskom i srpskom, ako želite slobodno uzmite.

Zahvaljujem se na vašoj pažnji.”