Uvod
Dobar dan, drago mi je da Vas vidim. Želim da poželim dobrodošlicu i onima koji gledaju predavanje na web televiziji. Takođe želim da se zahvalim Medija Centru što su omogućili ovaj događaj. Uvod u moje predavanje će biti dosta dugačko jer mlađa generacija kojima je ovo predavanje prvenstveno namenjeno treba da zna pozadinu.

Naš logotip odražava činjenicu da nema vremena za gubitak kada je reč o pronalaženju nestalih ljudi.

Ne bi trebalo da bude moj posao da držim ovo predavanje, to bi trebalo da rade srpski nastavnici ili univerzitetski profesori. Ovo radim isključivo zato što niko drugi u obrazovnom sistemu ne govori istinu o nekim delovima vaše savremene istorije na Kosovu što je presudno za razumevanje trenutne situacije.

Međutim, moram da naglasim da se ne mogu kriviti nastavnici ni profesori na univerzitetima, odgovornost za ovu situaciju snose isključivo vlasti i Ministarstvo Prosvete jer oni su zaduženi za nastavne planove i programe u školama i na univerzitetima.

Za one koji me ne poznaju, da se predstavim:
Ja sam norvežanin, kao što se to vidi sa istaknute zastave. Imam 77 godina i umesto da uživam u penziji, stojim ovde pred vama. Obrazovan sam u vojsci, gde sam služio 17 godina. Sa 37 godina sam napustio Armiju 1978. godine sa pozicije majora. Sledećih 6 godina sam radio kao operativni menadžer za kompaniju koja se bavi grafikom, proizvodnjom papira i kancelarijskim materijalima. 1984. godine postao sam nezavisni konsultant logistike u Crkvenom Obrazovnom Centru/Institutu za Hrišćansko Vaspitanje (IKO) i različitim privatnim bankama.
1989. godine angažovan sam od strane Centralne Banke Norveške kao pomoćnik šefa divizije i služio sam tamo 9 godina, a sa 57 godina sam se kvalifikovao za prevremenu penziju i postao penzioner u martu 1998. godine.

Sl. 2

Na ovom predavanju ću govoriti o tri teme:

1. Žrtve rata koje se još uvek vode kao nestale na Kosovu 1998-99
2. Nedostatak detalja savremene istorije Srbije.
3. Novi dokumentarac BIRN-a pod naslovom NEIDENTIFIKOVANI.

Pre nego što se bavimo spomenutim temama, moramo da pogledamo neke pozadinske informacije.

Sl. 3

Brojka je iz dokumentacije Centra za Humanitarno Pravo i pokazuje ukupan broj ubijenih ljudi na Kosovu 1998-2000. Grafikon je podeljen na gornji i donji deo. Na vrhu se vide četiri vremenska perioda, a dno pokazuje ukupan broj ubijenih ljudi podeljenih u etničke grupe i civile, vojnog osoblja, policije i MUP-a ili paravojnih grupa. Brojevi na dnu prikazuju moje proračune.
Od ukupno 14.263 ubijenih lica na Kosovu ima 1.669 leševa koja još nisu pronađeni, od ovih 400 srba i 1.269 albanaca. Detalji o ovim brojevima se mogu pronaći u Kosovskoj Knjizi Pamćenja koju je objavio Fond za Humanitarno Pravo, u moje dve dokumentarne knjige i u filmu koji sam napravio u vezi sa ovim pitanjima. Moje zadnje predavanje 2016. godine sadrži upoređivanje broja ubijenih čija imena se nalaze u Kosovskoj Knjizi Pamćenja tokom sukoba i broja u mojoj dokumentaciji.
Prema mojim istraživanjima broj je 10.600, koji se sastoji samo od civila. Posle posmatranja rezultata Miloševićevog režima koji je napao albansko stanovništvo od januara 1998. do juna 1999. godine, moj težak zadatak bio je da dokumentujem razmeru uništenja u smislu civilnih i drugih žrtava. U normalnom slučaju, konflikt ima najmanje dve strane, ali sukob na Kosovu postao jednostrani sukob interesa, gde je Miloševićev režim izvršio pažljivo planirane zločine protiv čovečnosti prema nenaoružanom albanskom stanovništvu i tako pokrenulo međunarodnu reakciju.

UNMIK i UN u Njujorku nisu učinili ništa da dokumentuju tu priču, niti je bivša Jugoslavija pod predsednikom Vojislavom Koštunicom, iako je on pokrenuo „Komisiju istine i pomirenja u Jugoslaviji“ 2001-2004.
Koliko je poznato, Komisija nikad nije sprovela nikakve intervjue, održala saslušanja ili podnosila izvještaje. Prvobitni plan komisije bio je da u potpunosti sarađuje sa Haškim Tribunalom (Međunarodni Krivični Tribunal za bivšu Jugoslaviju).
Po mom mišljenju, ništa ne može opravdati pokolj 10.600 nenaoružanih civila: dece, žena i muškaraca u periodu od 18 meseci i proterivanje dve trećine albanskog stanovništva sa Kosova.

 

Nadam se da će ovo predavanje tokom vremena rezultirati pronalaženjem grobnica nestalih žrtava rata, tako da hiljade članova njihovih porodica konačno mogu pronaći spokoj. Takođe se nadam da će ovo predavanje moći doći do mlađe generacije, jer su oni po mom mišljenju lišeni svog prava da znaju sve o savremenoj istoriji svoje zemlje, posebno o periodu 1998-99 na Kosovu.

Ako ne znate potpunu istinu o nekom pitanju u životu, imate problema da izvučete odgovarajući zaključak. Neki od vas će na kraju postati političari na vodećim pozicijama ili uglednim biznismeni, tako da poznavanje potpune istine o vašoj savremenoj istoriji će vam pomoći da donesete ispravne odluke kasnije u životu.

Već sam u dva navrata držao predavanje na ovom mestu kada sam govorio o pitanjima koja se odnose na Kosovo i Srbiju. Prvi put, 2015. godine, o tome šta se dogodilo na Kosovu 1998/99 i mojoj dokumentaciji o počinjenim ratnim zločinima. Drugi put, 2016. godine, pokušao sam pronađem način na koji se pomirenje i oproštaj mogu postići između Srbije i Kosova.

Mislim da mlađe generacije na Kosovu i Srbiji danas imaju jedinstvenu šansu da utiču na svoje društvo ličnim angažovanjem. Mladi danas poseduju informacije iz različitih izvora, koje mogu individualno razmatrati i odlučivati o određenim pitanjima. Pre samo dvadeset godina taj tok informacija nije bio na raspolaganju i svako se morao osloniti na druge osobe u svim životnim stvarima, uključujući i politiku.

Ljudi na Balkanu, u bivšim republikama Jugoslavije, radili su zajedno bez velikih problema i pre i posle Drugog Svjetskog Rata i bili sa uspešni u ovoj saradnji naročito ako uporedimo sa s ostatkom Evrope. Iz tog razloga Jugoslavija je bila poštovana zemlja. Do devedesetih godina prošlog veka jugoslovenski građani putovali su bez ograničenja, a ljudi su mogli da biraju gde da žive i rade unutar zemlje kao i u inostranstvu. Posle Titove smrti 1981. godine politički stavovi vodećih političara u Jugoslaviji dramatično su se promenili što je na kraju dovelo do raspada Jugoslavije. Danas mlađa generacija na Balkanu mora da se vrati ovim posebnim veštinama u politici gde se razlike između zemalja ili ljudi mogu rešiti pregovorima i međusobnim kompromisima. Ako mlađa generacija može ponovo otkriti ove jedinstvene veštine u politici, područje bivše Jugoslavije će ponovo napredovati. Mislim da neće postojati takvih problema među etničkim grupama koje se ne mogu rešiti saradnjom i pronalaženjem središnjeg područja.

Slučajevi ratnog zločina počinjeni na Kosovu 1998-99

U julu 1999. godine angažovan sam od strane Visokog Komesarijata Ujedinjenih Nacija za Izbeglice (UNHCR) i Norveške Crkvene Pomoći (NCA) za koordinaciju programa vanrednog programa pod nazivom „Uklanjanje ljudskih tela iz bunara“ na Kosovu. Program je trajao 8 meseci gde je pronađeno 127 leševa Albanaca u bunarima i rekama. Deo mog posla bio je da se ove žrtve identifikuju, registruju i sahrane.
U to vreme nisam znao da će to kasnije dovesti do otkrića 400 masovnih grobnica koje sadrže tela 10.600 civilnih Albanaca, dece i muškaraca.

Sl. 4

 

 

Ova mapa je sačinjena od strane Britanskih Mirovnih Snaga na Kosovu (KFOR) već 20. juna 1999. godine. Srpska vojska, policija i civilne vlasti napustile su Kosovo oko 11. juna u sklopu sporazuma koji su potpisale srpska vojska i KFOR .

Ono što se zapravo dešavalo od početka 1998. do juna 1999. će vas iznenaditi u najgorem mogućem smislu. Miloševićev režim koji su podržali jugoslovenske vojne jedinice, srpska policija i civilna milicija počeli su divljanje već u januaru 1998. koji je trajao do početka juna 1999. godine. Albanski civili u većini delova Kosova su nasumično odabrani i ubijeni; bar je tako izgledalo na početku. Ali kako su prolazili meseci građani albanske nacionalnosti su bili primorani da napuste svoje domove u selima zbog vojnog artiljerijskog granatiranja. Uz to, vojska, policija i civilna milicija kao i paravojne jedinice su prisiljavali bekstvo stanovništva uz puteve na jug i van Kosova. Takvi scenariji opisali su svedoci u sudskom postupku Međunarodnog Krivičnog Suda za Jugoslaviju u Hagu i postali su glavni deo optužnice protiv Miloševićeve vladavine na Kosovu.

Kada sam prvi put došao u Beograd 2013. godine i počeo da razgovaram sa ljudima, upoznao sam mlade ljude i studente koji nisu znali mnogo o događajima na Kosovu 1998-99. Pogodno, Miloševićev režim im je rekao da su Albanci stvorili probleme na Kosovu i stoga je bilo potrebno voditi računa o problematičarima koji koriste vojnu silu. Shodno tome, ljudi sa kojima sam razgovarao, nisu znali razlog za vazdušne napade NATO-a koji su započeli 24. marta 1999. godine i bili su usmereni prema specifičnim ciljevima na Kosovu, u Srbiji i Crnoj Gori. Informacije koje su dobili od Miloševićevog režima nisu imali nikakvu vezu sa stvarnošću.

Shvatio sam da je moj glavni posao u Beogradu da informišem javnost o tome šta se zaista dogodilo na Kosovu i pokrenem pitanje pomirenja i oproštaja. Kako bi se postigao napredak u procesu pomirenja, većina nestalih 1.669 ljudi (400 Srba i 1.269 Albanaca) mora biti pronađeno.

Dobrovoljno sam preuzeo posao dokumentovanja 400 masovnih grobnica i 10.600 žrtava još 2006. godine. UNMIK i UN u Njujorku do leta 2006. godine nisu preduzeli ništa povodom toga da obezbede i prikupe dokumentaciju koja je dostupna od samog UNMIK-a, međunarodnih nevladinih organizacija ili drugih koji prikupljaju podatke o identifikaciji nestalih osoba, intervjue preživelih, članova porodice i suseda u vezi sa masakrima počinjenim tokom 1998-99.

Posetio sam Kosovski Institut za Istoriju i Arhivu Kosova pre nego što sam počeo dokumentovati 400 masovnih grobnica koje je Haški tribunal prijavio Veću Bezbednosti UN-a u novembru 1999. godine i pitao ih šta su učinili ili planiraju i njihov odgovor me je iznenadio. Dva direktora su mi rekla da do tog vremena – više od šest godina nakon rata – i dalje nisu imali sredstva za izvođenje istraživanja i u osnovi im je rečeno da ne rade ništa u vezi s tim. Oni su me ohrabrili da započnem dokumentovanje, pre nego što se informacije i podaci nestanu ili ključni svedoci umru. Čak su i napisali preporuku za moj projekat. Rekli su da me niko ne može zaustaviti pošto sam stranac.

Sl. 5

 

Zbog toga sam preuzeo taj poseban posao.

Moje dve knjige i dokumentarni film pokazuju gde i kada su civili ubijeni i takođe su rasvetlili identitete žrtava. Dokumentaciju možete naći na www.truth-commission.com i preuzmite ga besplatno. Poklon koji ćete dobiti nakon predavanja takođe će sadržati našu vizit karticu sa detaljima.

U cilju prikrivanja dokaza o ratnim zločinima nedugo pre nego što je UNMIK (Misija Ujedinjenih Nacija na Kosovu) preuzela odgovornost u leto 1999. godine, na Kosovu je ponovo otvoreno mnoštvo masovnih grobnica, a hiljade mrtvih Albanaca transportovano stotinama kilometara severno kamionima u Srbiju i bačeno u nove skrivene masovne grobnice. Neke od ovih lokacija se mogu videti na sledećoj slici.

Sl. 6.

 

Događaj koji je najpre otkrio čitavu operaciju transporta poginulih albanskih civila iz masovnih grobnica na Kosovu na nekoliko novih skrivenih lokacija u Srbiji desio se u blizini Batajnice nedaleko od Beograda kada je kamion pun leševa je završio u reci Dunav. Lokalna policija je pronašla mrtve Albance u kamionu 7. aprila 1999. godine.

Sl. 7

 

Sledeći visoko rangirani političari i vojni lideri proglašeni su krivim za planiranje, pomaganje i podržavanje ovih strahota, tako da je 10.600 albanskih civila, žena i muškaraca moralo doživeti strašnu smrt.

Sl. 8

1. Bivši potpredsednik Jugoslavije Nikola Šainović, (22 godine zatvora)

2. General JNA (VJ) Nebojša Pavković (22 godine zatvora)

3. General Policije Srbije Sreten Lukić (22 godine zatvora)

4. Generalni sekretar JNA, Vladimir Lazarević (15 godina zatvora)

5. Načelnik Generalštaba Dragoljub Ojdanić (15 godina zatvora)

 

26. februara 2009. godine Sudsko Veće br III Međunarodnog Suda osudilo je sledeće policijske i vojne službenike bivše Jugoslavije i Srbije za zločine protiv čovečnosti počinjene na Kosovu 1999. godine:
Bivši jugoslovenski potpredsednik Nikola Šainović, General Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković i general policija Srbije Sreten Lukić, su osuđeni na po 22 godine zatvora zbog zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja.
Generalni sekretar Jugoslovenske armije Vladimir Lazarević i načelnik Generalštaba Dragoljub Ojdanić proglašeni su krivim za pomaganje i podržavanje određenog broja optužbi za deportaciju i prisilno premeštanje albanskog stanovništva na Kosovu i svako od njih je osuđen na 15 godina zatvora.
Tužilaštvo je optužilo ovu petoricu za zločine počinjene tokom kampanje terora i nasilja usmerenog protiv albanskog stanovništva na Kosovu početkom 1999. godine.
Svaki od optuženih je tvrdio da je učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu čija je svrha bila promena etničke ravnoteže Kosova kako bi se osigurala kontinuirana kontrola od strane srpskih vlasti. Plan je bio izvršen kriminalnim sredstvima, uključujući deportacije, ubistva, prisilnog premeštanja i progona kosovskih Albanaca.

Sl. 9

Bivši general-potpukovnik Jugoslavije Nebojša Pavković (levo) i načelnik štaba Vladimir Lazarević (desno). Fotografija je snimljena 1. septembra 2000. Obojica su osuđena na dugačke kazne od strane Haškog Tribunala za ratne zločine.

VG, jedna od vodećih časopisa u Norveškoj, je 23. oktobra ove godine objavila fascinantan članak pod nazivom „Osuđeni ratni zločinac General Vladimir Lazarević postaje predavač na Vojnoj Akademiji u Srbiji!“

Novinski članak govori o masovnoj i logistički kompleksnoj operaciji. Posle rata, na hiljade mrtvih Albanaca su pronađene u četiri odvojene masovne grobnice, na stotine kilometara od Kosova. General Lazarević (koji trenutno ima 68 godina) dobio je ranije puštanje na slobodu 2015. godine, nakon što je dve trećine svoje 15-godišnje zatvorske kazne za ratne zločine protiv čovečnosti odslužio.

Optužbe protiv kojih je proglašen general Lazarević bili su sledeći i citiram:
„Svaki od optuženih je tvrdio da je učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu, čija je svrha bila izmena etničke ravnoteže na Kosovu. Plan je izvršen kriminalnim sredstvima, uključujući deportacije, ubistva, prisilna premještanja i progone kosovskih Albanaca.“

Mnogi vodeći politički zvaničnici u Srbiji i inostranstvu gledaju na ovu promociju ratnog zločinca i vojnog generala kao predavača i nastavnika za sledeću generaciju oficira i vojnika kao ismevanje svih žrtava ratnih zločina počinjenih na Kosovu, njihovih porodica i međunarodnog pravednog sistema. Ne može se tek tako da se postavi vojni ratni zločinac da podučava današnju omladinu o zakonima i pravilima rata, pre svega zato što on sam nije sledio iste zakone i pravila tokom svoje službe i nije pokazao bilo kakvo kajanje ili pokajanje njegovog teškog kriminalnog ponašanja.

Sl. 10

1. Žrtve rata koje se još uvek vode kao nestale

Na Kosovu i u Srbiji ima mnogo porodica koje do dan danas čekaju da se otkriju tela njihovih najdražih koji su ubijeni na Kosovu tokom 1998-99 godine. Govorimo o otprilike 1.669 tela ili posmrtnih ostataka koji još nisu pronađeni (400 Srba i 1.269 Albanaca). Ove porodice i dalje trpe zbog toga što još uvek ne mogu da se pomire se sudbinom njihovih najmilijih niti imaju grob koji bi mogli da posete.

Koji elementi su u pitanju pomirenja i oproštaja? Kako možemo napraviti korak dalje od trenutne situacije?

Aktuelne i dosadašnje aktivnosti koje su inicirale UNMIK, EULEKS i drugi organi koji su povezani sa procesom pomirenja nisu imali nikakvog uticaja. Koji su elementi koje su naizgled propustili? Ova inicijativa će se usredsrediti na ove nedostatke, prvenstveno identifikovanjem bitnih delova obnavljanja koji mogu potencijalno dovesti do pomirenja i oproštaja.

Prvi element je bez sumnje važnost pronalaska civilnih žrtava koji se još uvek vode kao nestali, otprilike 1669 osoba, verovatno sahranjenim u masovnim grobnicama. Pogođene porodice su već previše patile.

Drugi element je da počinioci i moguće svedoci se dobrovoljno jave i priznaju počinjene ratne zločine koji uključuju 1669 osoba koji se još vode kao nestale. Vojnici, policajci ili drugi koji su počinili ili su bili žrtve ratnih zločina takođe psihički i fizički trpe zbog uticaja njihovih postupaka. Naredbe njihovih vojnih i političkih lidera u to vreme dovele su ih ili ih prisiljavali na počinjenje ratnih zločina.
Da bi pronašli preostale žrtve na Kosovu ili u Srbiji potrebna nam je saradnja vojnika, policajaca i paravojnih snaga ili civila koji su – po naređenju nadređenih oficira i političkih lidera – počinili ratne zločine.
Svedoci o onome što se desilo takođe su u agoniznoj situaciji. Zbog ugovora o neobelodanjivanju koji su se učinili tokom rata, sami se bore sa teretima njihovog uključivanja. Nemogućnost razgovora o njihovim ratnim iskustvima može dovesti do psiholoških i fizičkih problema.

Počinioci i svedoci koji znaju gde možemo da nađemo neidentifikovane grobnice ili mesta sa žrtvama rata 1998-99, mogu nas kontaktirati na:

Sl. 11

Kontakt

Možete nas obavestiti bez straha da se vaš identitet otkrije.

Treći element je teška patnja mlađe generacije u Srbiji i na Kosovu, jer su političke institucije u obe zemlje pokazale nesposobno rukovodstvo koje se ne bavi situacijom posle rata. Gubitnici su mladi u Srbiji i na Kosovu koji se suočavaju sa ograničenim pristupom poslovima, putovanjima i mogućnostima obrazovanja bilo kod kuće ili u inostranstvu, uglavnom zbog nesposobnosti političkih lidera da reše sukobe interesa.

Mlađa generacija može napraviti razliku podsticanjem rasprave o tome kako rešiti problem sa nestalim žrtvama rata. Uveren sam da će se, kad se pronađu nestala tela, uspostaviti temeljni kamen temeljac, što bi moglo poslužiti kao polazna tačka za predstojeće razgovore koje vode ka pomirenju i opraštanju.

MOLIMO VAS DA POMOGNETE DA PRONAĐEMO NESTALE OSOBE; URADITE TO SVOJU ZEMLJU – SEBE – SVOJU DECU I UNUKE.

Sl. 12

2. Nedostatak detalja savremene istorije Srbije 1998-99.

Savremena istorija ne bi trebalo da bude samo razgovor o razlikama u mišljenju, već bi trebalo da govori o istini. Nedostatak informacija o savremenoj istoriji koja se odnosi na Kosovo 1998-99 vezana je za pojam „nismo učinili ništa loše i oni koji to kažu su izdajnici“.

Svaka demokratska zemlja koja teži poboljšanju ekonomskog i normalnog životnog standarda za svoje stanovnike zna da je potrebna opozicija i pluralizam stavova o događajima koji se odvijaju kada se radi o opisu stvarnih i istorijskih događaja. Ako aktuelni politički sistem podriva mišljenje koji mu se ne dopada, dinamika dopuštanja pluralizma mišljenja neće biti prisutna i na taj način će dovesti do izjava ili mišljenja čija validnost nije testirana. Izjave i mišljenja koja nisu testirana su bezvredna u normalnom svetu.

Tokom poslednjih dvadeset pet do trideset godina postojalo je nekoliko ljudi u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji koji su upozoravali na ove nedostatke srpskog društva, zauzeli su stav i suočili se sa Miloševićevim režimom u vezi sa njegovom politikom i počinjenim zločinima. Neki od njih su sledeći:

Sl. 13 i 14

Mirko Kovač (1938-2013), Jugoslovenski autor koji je napisao kritički članak o Miloševićevoj politici u časopisu „Srpska reč “ u maju 1992. godine. Spomenuti članak možete pronaći u mojoj drugoj knjizi.

Nataša Kandić (1946 -), aktivistkinja za ljudska prava, osnivač i bivši izvršni direktor Fonda za Humanitarno Pravo od 1992. godine u Beogradu.
Centar za Humanitarno Pravo objavio je 2006. godine „Podujevo 1999 – Van svake sumnje“. 2015. godine su objavili Kosovsku Knjigu Sećanja.

Sonja Biserko (1948 -) bivši jugoslovenski diplomata sa službom preko 20 godina, aktivistkinja za ljudska prava od 1991. godine, nakon što je dala ostavku zbog Miloševićeve politike sa svog položaja kao diplomata u Ujedinjenim Nacijama u Ženevi. Knjiga koju je napisala Sonja Biserko: Implozija Jugoslavije – Fatalna privlačnost srpskog nacionalizma, ISBN 8291809011, 9788291809014
Izdavač: Norveški Helsinški Komitet, 2012

Svetlana Đorđević (1958 -) bivši taksista na Kosovu Polju između 1995-1999. Na osnovu njenih dnevnika ona je napisala knjigu pod nazivom „Svedočanstvo o Kosovu“ ( 2003 ) ISBN, 86-8299-43-0, koja je prevedena na norveški pod nazivom „Hell Mountain“ (2008). Nakon objavljivanja te knjige u Srbiji i intervjua na B92 autorka doživela masivno maltretiranje od srpske policije, što ju je navelo da 2004. godine zatraži azil u Norveškoj.

Svi ovi ljudi su napravili značajan doprinos u pravcu prosvetljivanja javnosti, ali oni su obeleženi kao izdajnici. Po mom mišljenju, njihov rad u pogledu dokumentacije i političkog buđenja već više od 30 godina bi trebalo da bude deo nastavnog plana i programa u školama i univerzitetima.

Pogledajući listu ovih imena pažnju mi privlači zastupljenost žena na listi, one su pokazale visok stepen građanske hrabrosti u turbulentnom vremenu.

Sl. 15

3. BIRN, Balkanska Istraživačka Mreža – projekcija filma „Neidentifikovani“ (38 min)

„Balkanska Istraživačka Mreža (BIRN)“ info@birn.eu.com