Komisija za istinu

Pozdravljam Vas, zovem se Josef Martinsen i započeću ovu prezentaciju govoreći vam o svojoj nameri sa ovom novom veb stranicom.

Nakon petnaest godina provedenih radeći i živeći na Balkanu, većinu vremena na Kosovu i Srbiji, uvideo sam rezultate strahota kojima niko nije trebao biti izložen na pragu novog milenijuma. Nadam se da će mlađe generacije u Srbiji i na Kosovu videti jedinstvenu priliku koju imaju da utiču na svoje društvo i da ih odvrate od uobičajenog načina razmišljanja.

Kao osoba koja se penzionisala rano, odlučio sam da prihvatim zadatak od strane Norveške Crkvene Pomoći (NCA) i Visokog Komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR). Stigao sam na Kosovo u julu 1999. godine sa zadatkom da koordiniram uklanjanje ljudskih tela iz bunara. Pre mog dolaska nisam mnogo znao o Kosovu, samo osnovne činjenice, da je locirano na Balkanu, kao deo Jugoslavije. Za nas u Skandinaviji ljudi u ovoj oblasti su bili poznati jednostavno kao Jugosloveni, nikada nismo razlikovali narode i narodnosti koje žive ovde. Nakon smrti dugogodišnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita, novi lideri poput Slobodana Miloševića, Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića su se pojavili na političkoj sceni i uspeli su da razore veliku jugoslovensku državu. Sama država je počela davne 1918. godine kao Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a posle Drugog svetskog rata bila je poznata kao Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ).

Razlog zašto sam započeo inicijativu „Komisija za Istinu Srbija-Kosovo“ je moja ljubav prema Balkanu i ljudima koji žive ovde. Mnogo godina sam proveo proučavajući i dokumentujući ratne zločine počinjene na Kosovu. Postoji četiri stotine masovnih grobnica prijavljenih i registrovanih u Savetu Bezbednosti UN u novembru 1999. godine od strane glavnog tužioca Karle del Ponte pred Međunarodnim Krivičnim Sudom za bivšu Jugoslaviju/Haškim tribunalom (MKSJ).

Ono što sam doživeo i lično video tokom mojih osam meseci rada za NCA i UNHCR (Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice), i u narednim godinama dokumentujući ratne zločine, bilo je zastrašujuće.

Mislio sam u sebi: Kako se nešto ovako moglo desiti 1998-99, uoči novog milenijuma u samom srcu Evrope?

Nakon što se moj zadatak sa UNHCR-om / NCA završio 2000. godine, počeo sam ličnu inicijativu 2006. godine sa ciljem da dokumentujem pozadinu tih četiri stotina masovnih grobnica sa hiljadama civila. Nijedna zvanična vlast, uključujući i Misiju Ujedinjenih Nacija na Kosovu (UNMIK) kao ni lokalne vlasti u to vreme, nisu preduzele nikakve inicijative da dokumentuju okolnosti odnosno događaje koji su doveli do onoga što se stvarno dogodilo tamo.

U bibliografiji moje knjige „Šta se desilo na Kosovu 1998-99?“ naćićete reference na svedočenja Srba i Albanaca koji su učestvovali u zločinima ili su lično bili svedoci događaja:

Neki od tih svedočenja se evidentiraju u knjizi „Podujevo 1999. godine – izvan razumne sumnje“ koju je objavio Fond za Humanitarno Pravo, koji dokumentuje detalje ratnog zločina u Podujevu, koji se dogodio 28. marta 1999. godine (str 5-201). Knjiga se bavi petogodišnjim sudskim postupcima, dokaza i presuda koje govore o jednom od rezervnih sastava Ministarstva Unutrašnjih Poslova pod imenom „Škorpioni“, koji su bili odgovorni za ubistvo više od petnaest civila – dece, žena i muškaraca – u dvorištu jedne kuće. Pripadnici „Škorpiona“ su priznali da su bili počinioci tih brutalnosti.
Svetlana Đorđević, taksista 1995-99 na Kosovu Polju, napisala je 2003. godine u knjizi „Svedočanstvo o Kosovu“ (ISBN 86-8299-43-0) svoja iskustva u vezi počinjenih zločina od strane srpskih policijskih snaga. Zbog progona i maltretiranja u Srbiji dobila je azil u Norveškoj.
U članku „Zataškavanje Srbije na Kosovu: Ko je sakrio tela?“ (Objavljena u BIRN istrazi 23. aprila 2015) autor Marija Ristić piše da zvaničnici i policajci u Beogradu koji su na stotine ubijenih leševa Albanaca preneli sa Kosova u Srbiju i sahranili ih u masovnim grobnicama nikad nisu krivično gonjeni u svojoj matičnoj zemlji.
Fadil Muqolli, iz sela Stari Poklek, je izgubio celu porodicu – ženu, decu, majku, oca kao i braću i sestre – četrnaest osoba, koji su masakrirani među pedeset dvoje ljudi ubijenih i spaljenih u jednoj kući. U intervjuu Fadil mi je rekao da je spreman da oprosti počiniocima ako srpske vlasti priznaju zločine koje su počinili njihove vojne snage. Regija, rekao je on, se psihološki nikada neće oporaviti, osim ako uključene vlade shvate potrebu priznanja. Nemačka je svojevremeno prepoznala i priznala nacističke zločine tokom Drugog Svetskog Rata i to priznanje je otvorilo put ka normalizaciji.

Da li nam je potrebna Komisija za Istinu? Da, svakako!
Razlog pokretanja ovog sajta je moja želja da za boljim odnosom između Albanaca, Srba i Roma na Kosovu i u Srbiji. Tokom mog boravka u ovoj oblasti, video sam patnje na svim stranama u sukobu. Bavio sam se albanskim i srpskim pitanjima koja se tiču ratnih zločina prema civilima počinjenih na Kosovu 1998-99. Trenutna situacija, u maju 2015. godine, 16 godina nakon ovih događaja, još uvek nije dobra. Tenzija koja je vladala u poslednjih sto godina je bila neka vrsta Gordijevog čvora. Međutim, postoji vreme u istoriji svakog naroda kada nova generacija sa novim idejama dolazi na scenu, menjajući pravac i sudbinu države. Oni vide značaj toga da ne treba više da nose istorijske i političke terete koje su njihovi preci nosili. Verujem da je došlo vreme da se to desi u ovoj oblasti i mlada generacija današnjice je dobila jedinstvenu priliku da stvori bolju budućnost za sebe, svoju decu i unuke. Oni će to postići tako što će promeniti smer svoje zemlje u vezi stavova prema zajedničkim stvarima kao što su jednaka prava, komunikacija, pregovori, razumevanje, postizanje kompromisa, kako bi se stvorilo poverenje i mir za narod Kosova i Srbije.

„Komisija za Istinu“ zahteva kompromise u svim aspektima problema. Balkan, međutim, nema ni iskustvo ni istoriju kompromisa.

Cilj „Komisije za Istinu“, čiji su učesnici međunarodna tela kao i lokalni saradnici, jeste da ohrabri sve strane uključene da postignu kompromis kako bi se otvorio put za bolju budućnost.

Mlada generacija u Srbiji i na Kosovu ima jedinstvenu priliku da prekine taj zli krug političke „milo za drago“ igre, koja je trajala suviše dugo i inficirala unutrašnje i međusobne poslove obe države. Oni mogu da ostvare ono što njihovi preci nisu uspeli, odnosno da stvore okruženje za zajednički razgovor na svim nivoima, bez straha da će se komšija okrenuti protiv njih iz osvete ili zato što ima drugo mišljenje u pogledu pitanja.

Na osnovu ove dve knjige „Kosovo: Bunari smrti“ i „Šta se dogodilo na Kosovu 1998-1999? – dokumentacija“ i dokumentarnog filma „Proces posle rata“, autor će pokušati da se fokusira na mogućnosti da uključi mladu generaciju na Kosovu i u Srbiji da se bave sa sledećim:

Istina o ratnim zločinima na Kosovu. Kao izvor informacija na raspolaganju su gore navedene knjige i dokumentarni film zajedno sa istragom urađenom od strane MKSJ (Međunarodni Krivični Tribunal za Jugoslaviju), koja bi mogla otvoriti put za pomirenje i proces ka oproštenju kako bi se ublažilo i na kraju okončalo neprijatlejstvo između spomenutih grupa.
Uspostavljanje neke vrste „Komisije za Istinu“, koja može da dovede do konačnog i zajedničkog poglavlja u pokušaju utvrđivanja istine.

Nijednom u prošlom veku nije postojao istorijski narativ koji je bio odobren od strane svih grupa u ovoj oblasti. Vreme je da se sastavi prvi takav narativ, u ovom slučaju za period 1998-99 na Kosovu. Ovo je možda najbolja i jedina šansa da se promeni pravac ovih zemalja ka jednakim pravima, komunikacijom, pregovorima, razumevanjem i kompromisom u cilju stvaranja međusobnog poverenja i mira za narod Kosova i Srbije.