TRENUTNA SITUACIJA – SILOVANE ŽENE

Otvoreno pismo Ministru Zdravstva i Rada – AKT I

Ovo otvoreno pismo je odgovor Ministru zdravstva i rada, Arbanu Arbashiu, i vladi Kosova vezano za njihove propuste, u poslednjih sedamnaest godina, da se pobrinu za žene Albanske nacionalnosti koje su bile žrtve rata.

 

OTVORENO PISMO MINISTRU ARBANU ARBASHIU I VLADI KOSOVA

Uvod.
Tokom Drugog Svetskog Rata poznati norveški pisac Arnulf Øverland (1889-1968) napisao je ono što će verovatno postati njegova najpoznatija pesma “Ne spavaj!” Deo pesme glasi ovako:

“Ne bi smeli sedeti mirno u svom domu
I reći: Ovo je strašno, siromašni su i sami.
Nemojte to dozvoliti! Nikako!
Ne dozvoli tu sramotu, da na sve padne!
Vičem dok ima daha u meni:
Ne odmaraj se, nemoj stati i zaboraviti.”

Gore spomenuti citat se može primeniti na situaciju sa kojom se seksualno zlostavljene žene, žrtve rata, suočavaju danas. Sedamnaest godina je prošlo od završetka rata i ništa opipljivo nije učinjeno za grupu žena koje su registrovane kao žrtve rata. Zbog patrijarhalnog društva u kome žive i dehumanizovanog odnosa prema njima, seksualno zlostavljene žene žrtve rata su tretirane na ponižavajući način. Potpuno svesni ove činjenice, još od zavšetka rata, političari skoro ništa nisu učinili kako bi makar doneli ekonomsko olakšanje ovim ženama i njihovoj decu.

Slučaj.
Ministar Arban Abrashi postupa na isti način kao i njegovi prethodnici poslednjih sedamnaest godina. Organizuje sastanke sa NVO gde izgleda da je dnevni red kontinuirano odlaganje pružanja materijalne i neposredne pomoći od kojih bi koristi imale žene žrtve rata od 1998-99. Zbog neinteresovanja i ravnodušnog ponašanja političara i vlade, ovim žrtvama se dodatno nanosi bol.

Ovaj potpuni nedostatak jednakih prava za žene u poslednjih sedamnaest godina se nastavlja, dok sami političari imaju koristi od pomoći zapadnih zemalja koje su im omogućile da zauzmu visoke pozicije u društvu. Jedan od uslova za obavljanje ovih funkcija je implikacija jednakih prava za sve građane bez obzira na pol. Izgleda da su ignorisali svoju obavezu prema ženama žrtvama rata prilikom pružanja pomoći muškim žrtvama. Ova vrsta diskriminacije je nečuvena i odvratna. Jednakost žena izgleda odsutna sa Kosova. Ideja imenovanja još jedne nove komisije za slučajeve silovanih žena žrtava rata će u stvari za te žene biti samo novi oblik zlostavljanja. 423 žena su bile intervjuisane i pregledane od strane lekara i bolnica. Ove informacije su i dalje pravosnažne i nema potrebe pridodavanju mizerije ovim ženama.

Potrebno je hitno rešenje.
Ranije sam preporučio hitnu privremeni ratnu penziju od 500 € mesečno dok političari ne nađu vremena da donesu trajnu odluku ovim najslabijim žrtava rata. Ako neki političari smatraju da je ovaj iznos previše, mogu da ih uverim da nije. Ne samo da su ove žene silovane tokom sukoba, one su bile izložene i drugim oblicima krivičnih ratnih zločina, i zbog toga Vlada Kosova može a i treba da utvrdi ekonomsku naknadu u njihovo ime kako bi na taj način dobile povraćaj ratne penzije koja je trebala da bude implementirana.
Do sada su političari pokazali zastrašujući nedostatak političke i praktične veštine u ime naroda koji služe.

Odgovornost na delu.
Dokle god postoji daha u mom telu moja namera je da nastavim sa ovim sporom, prema Vama ministre Arban Abrashi kao i prema vladi dok ne dodje do pravde za ove žene žrtve rata. Kao što svi znate, proveo sam poslednjih petnaest godina svog života pomagajući stanovništvu Kosova. Vizuelno i u pismenoj formi sam dokumentovao ratne zločina počinjene tokom rata. Danas sam posvećen edukaciji srpskog stanovništva, naročito mlađe generacije, u vezi događanja u periodu 1998-99 na Kosovu i potrebi da se hitno pronađu tela žrtava koje se još uvek vode kao nestale. Postoje porodice na Kosovu i u Srbiji, kojima još uvek nedostaju svoji najmiliji.

Josef Martinsen
autor