Otvoreno pismo (Akt III) Ministru Arbanu Abraši, Vladi i Predsedniku Kosova, Hašimu Tači

AKT III – O DEGRADIRANJU I PONIŽAVAJUĆEM POSTUPANJU SEKSUALNO ZLOSTAVLJANIH ŽENA ŽRTVAMA RATNIH ZLOČINA OD STRANE VLADE PROTEKLIH OSAMNAEST GODINA.

OTVORENO PISMO (AKT III) MINISTRU ARBANU ABRAŠI, VLADI I PREDSEDNIKU KOSOVA, HAŠIMU TAČI

Uvod.
Februar 2017. godine je ovde, na leto će se obeležiti osamnaest godina od rata na Kosovu. Ove zime je bilo veoma hladno, posebno tim 423 registrovanih žena žrtava ratnog silovanja koje još nisu dobile nikakvu podršku od vlade – siguran sam da političarima ne nedostaje ništa. Verovatno su imali dovoljno drva za ogrev da ugreju svoje domove. Od završetka rata 298 od seksualno zlostavljanih žrtava žena za ratne zločine je umrlo zbog teških uslova života. Odmah nakon rata više od jedanaest hiljada žena žrtava ratnih zločina seksualnog tipa su registrovane od strane raznih međunarodnih nevladinih organizacija. One su napustile Kosovo, jer nisu mogli tamo da predvide budućnost za sebe. Učeći iz sopstvene istorije su došli do zaključka da one nikada ne bi dobile jednak tretman u društvu, i bili su u pravu! Samo pogledajte u kakvim uslovima žive danas!

Situacija.
Kada sam prvi put stigao na Kosovo 1999. godine sećam se razaranja izazvanog ratom, ljudi su se rasuli po inostranstvu, po planinama i šumama zbog prinudnog progona tokom rata. Mnogi ljudi i političari su mi rekli kako su sretni da ih je SAD i Velika Britanija zajedno sa NATO oslobodili od budućnosti kao izbeglice.

Ovi isti pojedinci su izrazili posvećenost izgradnji demokratskog društva i pravedne budućnosti uz poštovanje svih građana, muškaraca i žena podjednako, bez obzira na njihov položaj u društvu. Mnogi od ovih ljudi i političara koji su na početku sukoba sa srpskim vlastima pobegli sa Kosova bili su primljeni, zbrinuti i podržani u zemljama u Evropi i Americi sve dok se nisu konačno vratili kući da obnove uništenu zemlju.

Zbog njihovog vaspitanja i obrazovanja sa verovanjima iz prošlih epoha, oni i dalje održavaju antagonistički odnos prema ženama, ubeđeni da su žene inferiorne u odnosu na muškarce, posebno kada su u pitanju silovane žene. Oni smatraju ovu temu kao tabu. Muško stanovništvo nije uspelo da zaštiti svoje majke, ćerke, sestre i supruge koje nisu imale nikakve šanse da pobegnu od neprijatelja, jer su vodili računa o porodičnim stvarima tokom rata.

Umesto da se odmah fokusiraju na brigu o najugroženijim žrtvama ratnih zločina političari se počeli da se bore jedni protiv drugih u cilju dobitka moći i sigurne pozicije za sebe, svoje porodice i klanove. Situacija je ponekad postala toliko napeta da su i oružje koristili protiv političkih protivnika. Čini mi se da je njihov glavni politički fokus: „Koja je dobit tu za mene, moju porodicu i moj klan? Uzmimo sve što možemo, dok smo na vlasti, nikad se ne zna koliko dugo ćemo biti u ovoj poziciji!“ Oni nisu bili dovoljno razumni da shvate da su trebali da vode državne poslove, a ne stvari koje su se ticale njihovih porodica i klanova.

Situacija na Kosovu se nije promenila od leta 1999. godine, čak ni u periodu od osam godina, kada je Misija Ujedinjenih Nacija na Kosovu (UNMIK) vršila izvršnu vlast – sram ih bilo!

Nikad nisam čuo za, niti bio svedok ove vrste nehumanog ponašanja nezavisne države u Evropi prema sopstvenim građankama. Jedini izuzetci za koje znam iz mojih putovanja širom sveta su zemlje na Bliskom i Dalekom Istoku, kao i u Africi gde često optužuju žene izložene seksualnim zločinima za kršenje svoje kulture i narušavanje „porodične časti“. Ne samo da ih optužuju za zločin koji je počinjen protiv njih, nego se i tretiraju kao kurve!

Gde su intelektualci, pisci, verske vođe, novinari i akademici? Gde je empatija?

Sada – pre nego što bude prekasno – je vreme da se deluje i obezbedi pomoć za registrovane grupe žena žrtava ratnih zločina!

U jednom ranijem članku sam predložio brzo rešenje koje može da se donese od strane nadležnog ministra i vlade za nedelju dana:

1. Provesti privremenu penziju od 500 € mesečno dok se ne donese konačno rešenje.
2. Troškovi se mogu staviti na prelazni račun i uravnoteženi preko budžetiranja troškova u redovnom godišnjem budžetu i / ili se može tražiti naknada štete u ime žena žrtava ratnih zločina od domaćih ili međunarodnih sudskih sistema.

Kontinuirana verbalna obećanja vlade proteklih osamnaest godina, po mom mišljenju, predstavljaju zloupotrebu javnih funkcija i dajeu osnov za podizanje optužnice.

U jednom od mojih prvih članaka sam pomenuo poznatog jevrejskog pisca, dobitnika Nobelove nagrade i preživelog Holokausta, Eliezera „Eli“ Vizel, koji je jednom rekao da su najopasnije i zastrašujuće osobine jednog društva ravnodušnost prema drugim ljudima i sopstvena pohlepa.

Dakle, pazite!