Otvoreno pismo Ministru Zdravstva i Rada – AKT II

AKT II – O degradiranju i ponižavajućem postupanju prema ženskim žrtvama rata.

 

OTVORENO PISMO MINISTRU ARBANU ABRASHI I VLADI KOSOVA

Rezultati ravnodušnosti, nepravednost i nedostatak ženskih prava.

Tokom proteklih 17 godina razni ministri socijalne zaštite i vlade na Kosovu su se oglušili na ogromnu patnju stotina porodica, čak i pored toga što poznaju uticaj i posledice rata koje su ove žrtve pretrpele.

Heroji rata, koji su postali uticajni državni političari, su se pobrinuli za svoju materijalnu dobrobit bez razmišljanja o najslabijim žrtvama rata, silovanim ženama.

Poznati jevrejski pisac, dobitnik Nobelove nagrade i preživeli Holokausta, Eliezer „Eli“ Vizel, koji je ove godine umro u julu, jednom je rekao da su najopasnije i najzastrašujuće osobine jednog društva, ravnodušnost prema drugim ljudima i njihova sopstvena pohlepa.

Nakon što je preživeo Holokaust, Eli Vizel je posvetio ostatak svog života podsećajući svet o strahotama koje je čovek sposaban počiniti i o činjenici da svako društvo, narod ili zemlja koja je ravnodušna prema patnjama svojih, nije bolje od onih koji su počinili zločine. Ova ravnodušnost će dovesti do truljenja društva i eventualno do njenog samouništenja.

Ovde sam da vas podsetim da je stanovništvo na Kosovu bilo na ivici da bude izbačeno iz svoje zemlje i da im je hitno bila potrebna pomoć. Njihov poziv za pomoć se odjeknuo u zapadnom svetu. Još od leta 1999. godine do dan danas Kosovo je dobilo milijarde evra u vidu ekonomske pomoći od EU, SAD i UN. Uprkos ovim masivnim sredstvima, politički i intelektualni lideri nisu bili voljni da pomognu najslabijim žrtvama, ženama. Te žene su bile spremne da se bez oružja i bez muške zaštite suoče sa neprijateljskim vojnicima i pripadnicima policije, a kao rezultat toga su bile seksualno zlostavljane. Muškarci su pobegli u šume ili u planine kad su njihovim majkama, suprugama, sestrama i kćerima bili najpotrebniji.

Sram vas bilo politički, intelektualni i društveni lideri Kosova!

Tokom ovih 17 godina politički lideri su imali jedan cilj na umu – dobijanje finansijskih i drugih beneficija. Oni su drsko smestili sebe na položaj i potpuno zanemarili najslabije u svojoj zemlji.

Gde su intelektualci i elita društva bili svo ovo vreme?

 

Činjenice o ženskim žrtvama rata.

Ukupan broj zvanično dokumentovanih seksualno zlostavljanih žena tokom rata 1998-99 je sledeći:

 

a.    11800 osoba su silovane i seksualno zlostavljane. Ove žene su registrovane kod brojnih nevladinih organizacija i OEBS-a, i one su napustile Kosovo nakon rata.

b.    423 silovanih i seksualno zlostavljanih žena koje su registrovali lekari i bolnice nakon rata i koje još uvek žive na Kosovu.

c.    298 silovanih i seksualno zlostavljanih žena koje su umrle od završetka rata zbog ekonomskih teškoća koje su ih sperčile u tome da između ostalog traže medicinsku pomoć.

 

Što se tiče tačke a.

Ove zlostavljane žene kao da su imale jasno razumevanje mogućnosti da neće biti prihvaćene od sopstvenog društva, svojih političkih i društvenih lidera i zbog toga nisu videli drugu alternativu nego da napuste svoju domovinu. Kako su se stvari razvijale na Kosovu od leta 1999. godine do dan danas u vezi sa ženskim žrtvama rata, one koje su odlučile da napuste domovinu izgleda da su donele pravu odluku. Kao što sam obavešten, ove su žene u zapadnim zemljama dobile ne samo lakarsku pomoć već i pomoć da izgrade novi život u dostojanstvu, daleko od ponižavajućeg postupanja što bi dobile od svojih političkih i društvenih lidera i potencionalnog života u siromaštvu.

 

Što se tiče tačke b.

Grupa zlostavljanih žena koji su se dobrovoljno registrovale sastoji se od 423 pojedinaca, koji žive na Kosovu do danas. One su bile u veoma teškoj situaciji i fizički i psihički, i iz tog razloga nisu bili u prilici da napuste državu. One skoro ništa nisu dobile u pogledu pomoći od svog društva i vlasti koja bi trebala da bude odgovorna za njihovu dobrobit i da im pruža adekvatnu fizičku i psihološku podršku, i ne samo njima već i njihovoj deci.

 

Što se tiče tačke c.

U proteklih 17 godina žene iz ove grupe seksualno zlostavljenih žrtava su svakog meseca umirale zbog nedostatka ekonomskih sredstava koja bi im omogućila posete lekaru ili da primaju drugu potrebnu mentalnu i praktičnu podršku. Nadajmo se da će vlada odmah pokrenuti privremeno rešenje, tako da žene koje su još žive ne bi doživele sudbinu tih 298 žrtava rata koje su već umrle.

 

Postoji hitna potreba za neposrednu akciju!

Ta činjenica da je ova grupa građanki bila ignorisana od strane vlasti u proteklih 17 godina je zaista šokantna, iako se prilika da im se pomogne nudi svaki dan. Ljudska prava su im ugrožena na najgori mogući način – time što njihova vlada ne pomaže ženskim žrtvama rata. Zvaničnici su dodali nepotrebno mučenje ovim ljudima sa stalnim odlaganjem ovog problema i izgleda da i dan danas ne razumeju štetu koju izazivaju.

Ponovo pozivam ministra socijalne zaštite i vladu da odmah sprovede privremeno rešenje od 500 evra/mesečno kao ratnu penziju za svaku od ovih 423 žrtava dok imenovana komisija ne odluči o njihovoj sudbini. Pošto je prvi sastanak ove komisije zakazana tek za sledeću godinu, jasno je da su eventualni izveštaj i rezultati komisije od koje bi ova najugroženija grupa mogla imati koristi u dalekoj budućnosti. Koliko ja znam, ni rok nije postavljen za rešavanje situacije i na stotine porodica pate dok članovi komisije provode vreme u beskrajnim diskusijama. Naglašavam reč „beskrajna“, jer 17 – da, sedamnaest – godina je prošlo i ništa nije urađeno osim beskrajnog uveravanja o rešenju koje tek treba da dođe.

Ovo pismo sam počeo i završavam podsećajući Vas, Minstre, vladu i lidere društva sa rečima Elija Vizela da svako društvo, narod ili zemlja koja je ravnodušna prema patnjama među svojima, na kraju izaziva sopstveni pad.

 

Josef Martinsen