Pisma svedoka
PISMO I
Za mog dobrog prijatelja, Jozefa Martinsena
Svedočanstvo u vezi silovanih žena na Kosovu tokom rata 1998-99
Zdravo Gospodine Josef,
Ne znam kako da započnem priču o silovanim žrtvama rata koje su bile mučene i zaboravljene od svih, koje danas ne vode pristojan život, već jedva preživljavaju u teškim uslovima.
298 žena su već mrtve, 11800 žena su napustile Kosovo i 423 su registrovane kao silovane žrtve. Nedeljno umre po jedna silovana žrtva rata zbog lošeg finansijskog stanja jer nisu u stanju da vode računa o svom zdravlju i da posete doktora. Ja sam kao lekar pružio prvu pomoć 786 silovanih žrtava, koje su na brutalan način silovane. Jedna od ovih žrtava me ja danas posetila u vaše ime kako bih dao mišljenje o vladi po ovom pitanju. Mogu reći samo negativne stvari, pošto i dan danas ignorišu žrtve ne radeći ništa za njih. Pokušao sam da dogovorim sastanak sa Hašimom Tači, Kadrim Veseli, kao i sa Arbanom Abrashi ali u tome nisam uspeo. Iako se trenutno nalazim u bolnici zbog operacije bubrega, ja i dalje podržavam žrtve, moje sestre – kako ih zovem – jer za ovih 17 godina nisam primetio da je to iko radio. Voleo bih da izrazim nadu da će neko iz društva ponuditi pomoć ovim ženama, naročito u ovim hladnima danima, dok se država odluči da uradi nešto za njih.
Iskreno,
12.11.2016
Dr.Shukri Gerkhali
Vučitrn, Kosovo
PISMO II
Biti silovana žena na Kosovu je veoma velika sramota. Nikada se nismo osećale ravnopravnim sa drugim ljudima. Iako su se mnoge NVO potrudile oko nas, čak su i knjige izdate o nama, i neki zakoni su donešeni u našu korist, ljudi nas i dalje gledaju popreko i uperuju prst u nas, iako ono što nam se dogodilo, dogodilo se mimo naše volje. Pripadnicima Vlade naša situacija ne smeta, pošto se oni osećaju ugodno u svojim luksuznih foteljama i kancelarijama, jer niko od njihovih porodica ne deli našu sudbinu. Od završetka rata prošlo je 17 godina, ne znam koliko godina je potrebno da prođe da bismo se osećali ravnopravnim, jednako važnim u svakom pogledu života.
F C
12.11.2016
Kosovo Polje, Kosovo
PISMO III
Napomene za 1998. godinu
I Albanci i Srbi su živeli u selu Vasiljeva. 18 žena je silovano ovde u toku tri sata. Policija ih je odvela i poslala na benzinsku stanicu gde su srpski vojnici nastavili zverstvo i ponovo silovali te žene. Njihov komandant je bio Radivoje Stajković iz sela Vasileve. Ja, Dr. Shukri Gerkhaliu, pružio sam prvu pomoć ovim ženama.
Zatim je došlo do nasilja u selu Šipkovac, gde su srpske paravojne snage brutalno pretukle i silovale 7 žena. Ove žene sam skrivao 5 dana u kući u selu Doberluka, gde sam im pružio medicinsku pomoć. Tokom 1999. godine prijavljeni su slučajevi silovanja u velikom obimu iz svakog ugla Kosova i tako su se one nalazile u svim selima Vučitrna. Ja sam bio jedini doktor koji je pružio prvu pomoć silovanim ženama. Najveći slučaj silovanja dogodio se u Studima, gdje su silovane mnoge albanske žene iz različitih starosnih grupa.
Selo Studime postalo je zatvor za prelepe Albanke koje su okupljene ovde iz drugih delova Kosova, na primer iz Mitrovice, Srbice i Prištine. Dana 22. februara 1999. ove žene su bile držane u lokalnoj školi u Studime, gde su ih silovali članovi policije, paravojnih i vojnih snaga. Žene su tamo bile držane bez hrane i pića – jedina svrha njihovog postojanja bila je da se podvrgnu silovanju i brutalnosti. Ovo selo je videlo 594 žene koje su silovane tokom meseca februara-marta 1999. godine, od kojih je 150 skočilo u bunare jer nisu mogle da podnesu sramotu i kao rezultat mučenja i nasilja koje su im Srbi nanosili. Čak i sada, 17 godina nakon ovih zverstava, i dalje šaljemo cveće na ove bunare u sećanju na ove heroine.
3. marta dovedene su još 72 lepe i mlade žene, među kojima su FB, FC, RK, HD, MK, BI, BB, SG, RR i mnoge druge žene koje su jedva preživele silovanje bez prekida u trajanju od tri dana. One su imale posekotine na licima i opekotine od cigareta na rukama. Ove žene najviše su pretrpele tokom ovih silovanja jer su ove akcije zapovedio veliki četnik Zoran Pašić, prijatelj Arkana. Najlepše žene su mu poslate u Zvečan, gde su žrtve kritično ranjene u vagini i rektumu, na njihovim telima su bile opekotine a na njihovim licima posekotine. Neki od njih imali su čak i oblik krsta urezan nožem u vagini. O ovim ženama sam svedočio tri puta u EULEKS-u i dva puta u Hagu. Čak sam imao slike ovih žrtava seksualnih zločina i govorio sam o njima sa svakim strancem kojeg sam sreo na Kosovu. Ko može da razume ove žene osim mene? Bio sam svedok bola u njihovim dušama, ranama u srcu i sramote na njihovom licu. Ova sramota nije nestala sa njihovih lica u proteklih 17 godina. Prema procenama postoji oko 20000 silovanih žena, koje su još uvek žive. Ja sam pružio zdravstvenu negu samo 786 njih. U planinskim selima ima još mnogo više žena koje se ne usuđuju da govore o tome šta im se desilo jer se plaše reakcije svojih porodica i prijatelja. Oko 11.800 žena je napustilo zemlju tokom rata i izveštavale su o zverstvima različitim udruženjima na Kosovu, Makedoniji i Albaniji. Od kraja rata 298 žena je već umrlo na Kosovu zbog nedostatka brige od strane države i društva. Nisu čak ni imale novca da hrane svoju decu, a kamoli za svoje medicinske troškove. Snaga i hrabrost još uvek živih 423 žrtve je pohvalno jer do dan danas podižu svoj glas o nasilju i užasu kroz koji su prošle, iako ih niko ne sluša. Međutim, čak i ako dožive dan da dobiju penziju, moraće da se suoče sa velikim poteškoćama u radu sa devetočlanim komisijama. To je, po mom mišljenju, ludilo.
S poštovanjem,
Dr.Shukri Gerkhaliu